Stefan Simić: Sve što je besmisao, mi moramo da prkosimo tome Stefan Simić je mladi pisac i sociolog rođen 1989. godine u Paraćinu, Srbija. Već godinama objavljuje svoju poeziju na internetu, prozu, zapise iz svakodnevnog života, kao i kritiku društvene zbilje. Ovoga puta održao je niz književnih večeri na tuzlanskom kantonu. Od 2012. godine izdao je nekoliko knjiga. Njegov angažman na društvenim mrežama kontinuirano se širio, i danas poprima sve veće poštovanje ljudi. “Ja verujem u opšte, univerzalne neke ideale, i jako sam siguran da čovek ako krene tim putem može da napravi nešto, u duhovnom smislu, umetničkom i ljudskom.. Zato se moja poslednja knjiga zove “Prkos besmislu”, znači sve što je besmisao mi moramo da prkosimo tome.” Tko je za vas Stefan Simić? “Ja sam čovek, emotivan čovek koji se bavi pisanjem, koji jako voli ovaj svet, i pokušavam da to što radim ustvari bude simbolična jedna priča i da probudim to u ljudima ljudsko, na više načina, i kao književnik, kao čovek, kao sociolog i kao neko ko se bavi teatrom… Ljudi su se otuđili, hladni sui zatvoreni, ovaj kapitalistički sistem koji je izrabljivački sve više, i onda su potrebni ljudi koji daju jednu suprotnost tome. Ja pokušavam biti negacija u ovom vremenu, drugačiji, i sami naslovi mojih knjiga “Povratak čoveku”. “Živeti život”. “Odjeci ljudskog”.. Ja verujem u opšte, univerzalne neke ideale, i jako sam siguran da čovek ako krene tim putem može da napravi nešto, u duhovnom smislu, umetničkom i ljudskom.. Zato se moja posljednja knjiga zove “Prkos besmislu”, znači sve što je besmisao mi moramo da prkosimo tome.” Održali ste niz književnih večeri na samom tuzlanskom kantonu, kakva su vaša iskustva i šta za vas to predstavlja? “To su druženja sa ljudima, gde izvodim svoje tekstove uz muziku, to je posebna priča, poseban je osećaj u Živinicama i Tuzli. Posebno se osećam uvek kad dođem ovde. Za mene je ovo jedan deo Bosne gde sam jako prihvaćen. Naravno, od grada do grada, od čoveka do čoveka, stvara se jedna lepa konekcija. Moji nastupi traju po dva-tri sata, izvodim mnogo toga na nastupima, i te reakcije koje dobijem od ljudi su ustvari fenomenalne… Javni nastup, pozorišne predstave su jako bitne, i taj dodir čoveka sa čovekom, ne samo analiza, nego i učestvovanje u tome da menjaš, ne samo da pričamo šta ne valja, nego da pokažemo kako treba.” Recitovali ste po prostorima nekadašnje države, koliko je poezija danas iščezla? “Poezija je svuda, poezije nigde, ubijena je autentična poezija. Kad pogledate Mešu i njegove knjige, svaka reč je poezija, svaka rečenica je poezija. Ali to sada nije profitabilno… Vi od ljudi koji nisu pesnici možete čuti fenomenalne stvari. Nekada su pesnici bili najpoznatiji ljudi u društvu, bili su boemi, dok su danas to sportisti, kapitalisti i ostali koji tu moć poseduju.. Novac je danas to što je najzavodljivije, a ne umetnost, ne humor, ne pojava, ne ti likovi koji su bili u dvadesetom veku ovde kod nas.. Kada radite ovu priču koja nije komercijalna i koja je kritična i dovodite sve u pitanje, i pokušavate da taj jedan kapitalistički sistem razobličite i da približite čoveka čoveku. Jer, što su veći novci u igri, to je manje poezije. Čoveku koji je milijarder, poslednja stvar koja mu pada na pamet je da piše poeziju o siromaštvu i bedi. Ja živim blisko sa ljudima i odmalena sam usmeren na ljude, ja pišem ono što živim. Mnogo je važno da se taj poetski način života živi, bez da se ne bude otuđeno iz svega toga, I to zahteva jedan empatski odnos prema čoveku, ljudski i vernički odnos prema čoveku, vera u smislu, da veruješ u čoveka, da imaš taj jedan dubinski odnos. Danas je to mnogo površnije, i automatski se ta poezija odbacuje kao nešto prevaziđeno.” Čitajući vašu poeziju čini se da vam je svaka situacija, i svakodnevnica motiv? “Jeste, meni je sve motiv. Međutim, da bi bio umetnik, da bi stvarao, mora se znati poetsko, književno, stilski izvesti da bi jedno delo bilo umetničko delo. Taj osećaj za lepo, ta dramaturska strana da tekst bude zanimljiv. Jako je bitno u tom moru događaja i situacija, ne samo znati preneti događaj, nego, da to ne bude nešto trivijalno. To je taj umetnički osećaj koji imam i tu mi je bio inspiracija Kiko Sarajlić, Đorđe Balašević, dakle, sa što manje reči, da kažeš što više. Moji tekstovi su jedan putokaz, kako doći do nekog stava, a ne stavovi. Toje zadatak tih mladih humanista, da oni svaku društvenu pojavu objasne ljudima, da to nije ništa strašno kao što se predstavlja, nego da objasne to u nekom širem smislu i kako nastaje. Ništa ne nastaje samo po sebi, svako pitanje je društveno pitanje, ima uzroke, ima posledice i način nastanka. Sve je jedan splet istorijskih događaja, koji traje hiljadama godina.” Nove generacije sve manje odrastaju na pisanoj riječi, kakva je budućnost knjige i tih generacija? “Verovatno će biti ljudi koji će čitati ove napisane knjige, definitivno će se čitati na internetu. Povećanjem ove veštačke inteligencije biće još veća mogućnost da te knjige budu pročitane u smislu audio knjiga. Druga stvar, imaćemo mogućnost da nam te knjige budu prepričane. Međutim ono što je do nas, jeste da pišemo, da tražimo odgovarajuće oblike. Mi sa ove tačke ne možemo znati za sto ili dvesto godina ko će da čita i šta, jer ta veštačka inteligencija toliko je jaka i moćna, da ono što ja mogu pročitati za sto godina, ona to može za deset minuta. Ono što mi možemo jeste da se borimo, da ne dižemo ruke i da stvaramo. Verujem u mlade ljude koji će doći i biti humanisti. Problem je što današnji humanisti vide rešenje sveta u tehnologiji, kao tehnologija će rešiti problem, ustvari neće tehnologija već međuljudski odnosi. “ Stefan Simić izdao je šest knjiga, “Pustite nas” 2012.godine, “Odjeci ljudskog” 2013.godine,”Generacijama koje rastu bez poezije”2016.godine,, “Rekoh i olakšah dušu”2019.godine., “Povratak čoveku” 2020.godine, i najnovije izdanje “Prkos besmislu”2023.godine Razgovarala: R.N. Izvor: Super TV
